Немало пута се сетим прича које сам водио са мојим дедом и пала ми је на памет прича о Севојну између два светска рата.
Безмало мало ко зна да је у Севојну коначио краљ Петар Карађорђевић, у времену кад се повлачио према Црној гори, према Никшићу, на аеродром.
Коначио је у простору Пољопривредне школе, некадашња Млекара у Севојну. Ова школа је за време рата претворена у болницу, а по рату у хотел за интелектуалну елиту Ваљаонице. Марићевина, насеље на коме је била ова школа, имала је и фарму, где су студенти могли да утврђују стечено знање, а та фарма је помагала материјално школу.
Школа се бавила сточарством и воћарством, а преносила су се знања и из шумарства. За потребе школе је био изграђен студентски интернат, где је 1932. године, школу похађало тридесетак младића. Занимљиво је да је и у то време школовање било бесплатно.
Овај период је обележила циглана и црепана, приватног власништва, док је остатак становништва као извор прихода налазило у пољопривреди.
Насеље је употпуњавала Основна школа, на месту данашњег Радио клуба, две-три кафане и дућани.
Нижа пољопривредна школа у Севојну је, могло би да се каже, дошла до краја, јер и поред бившег хотела и бивше Млекаре, на капији стоји натпис са мобилним бројем телефона.
